Pandan

Ponekad je za sreću potrebno veoma malo. Toliko malo da ne možemo ni da zamislimo. Traćimo vreme razmišljajući o tome kako smo nesrećni. Žalimo se prijateljima kako nikada nećemo naći osobu sličnu sebi, koja će nas razumeti. A da se u tom trenutku ni ne zapitamo zašto je ne možemo naći. Neki nisu čak ni pokušali da je nađu. To se, zapravo, i ne može naći. To prosto uleti u naš život, poput zvezde padalice, meteora koji udari o Zemlju. Pomuti nam osećanja, pa se zavuče u neki kutak našeg srca. Potpuno neprimetno, a ipak dovoljno primetno da nam odvuče pažnju. Onda se nesvesno zbližimo sa tom osobom. Razumemo se. Čak i jednim pogledom mogli bismo da kažemo jedno drugom sve. I bojimo se. Bojimo se da ćemo se previše zbližiti sa tom osobom i da će ona otići. Jer svi na kraju odu. Niko ne ostaje. Ali se prepustimo. Prepustimo se svim čarima i veoma male stvari počnu da nas čine srećnim.  Kratki pogledi puni razumevanja. Nesvesni dodiri ruku. Pričanje. Šetnje plažom pre zalaska sunca. Usne koje se izvijaju u blag osmeh dok gledamo jedno u drugo. Način na koji se osećamo zbog te osobe. Njeno samo prisustvo. Postanemo nerazdvojni. Zaljubimo se..
Onda ta osoba postane deo nas.
Kao dva dela koja čine jednu celinu.
Ona je nebo. A mi smo sunce.
Ona je sunce. A mi smo horizont.
Ona je naš smisao.
Naš pandan.