Mirisao si na ljubav

Opet si otišao.
Sinoć sam bila sama.
I jutros sam bila sama.
Sama sa svojim mislima.
Prisećala sam se sjaja u očima.
Kada si me gledao.
Kada sam te gledala.
Setila sam se
Tvoje ruke
Na mom ramenu.
Kako si mi kosu ukrašavao ljubičicama.
Setila sam se
Svih poziva u 5 ujutru,
Samo da mi čuješ glas.
Neprospavanih noći zbog svađa.
Kada se naljutim jer promeniš
Moju omiljenu pesmu.
A onda dolaziš i ljubiš mi kosu
Pa se zajedno smejemo.
Tvoje gluposti.
Moja ludila.
Tvoja usamljenost.
Moja usamljenost.
Moja ruka u tvojoj.
Tvoja usamljenost u mojoj.
Setila sam se
Tebe i mene.
Nas.
Kako letnjim večerima šetamo
Pored reke.
Plešemo na asfaltu.
Setila sam se
One večeri
Kada si me prvi put poljubio.
I kada sam ti pokazala
Svet drugim očima.
Očima umetnosti.
Kada sam ti
Vratila veru
U proleće.
U ovaj grad.
U osećanja.
Setila sam se
Da si bio moja pesma.
Moja tišina.
Moja buka.
Moja poezija.
Moj smeh.
Bio si parče papira
Na kom sam zapisivala

Svoja osećanja.
Citirao si Dostojevskog,
Dok u ranim
Jutarnjim satima
Pališ prvu cigaretu.
'Jednoga se bojim:

ne biti dostojan svojih patnji.'.
Setila sam se
Kako si mrzeo

To što sam drugačija.
To što nisam
Jedna od njih.
Koliko si mrzeo
Što crtam leptire
Po tvojim zidovima.
Mrzeo si to što me ne razumeš.
Nisam ni ja tebe.
Ponekad.
Kada me odguruješ od sebe.
A onda se plačući vraćaš.
Nisi razumeo dete u meni.
Nisi razumeo
To što je u mojim očima
Svet pun belih ruža
I išaran pastelnim bojama.
Setila sam se
Straha u tvojim očima.
Tvog poluosmeha.
Tvojih knjiga.
Cigareta.
Tvojih očaja.
I ludila.
Setila sam se
Tebe.
Opet si otišao.
Odneo si sjaj u očima
I ruku na mom ramenu.
Poveo si sa sobom
Gluposti i usamljenosti.
Gde su sada tvoja ludila i tvoja mržnja?
Zašto više nema tvog poluosmeha?
Od koga sada kriješ
Onaj strah u očima?
I zašto mi više
Ne citiraš Dostojevskog?
Znam.
Sada si
Tuđa pesma.