Rano ujutru

Rano ujutru imam običaj da 
dok mi prvi zraci sunca‎ 
obasjavaju kapke 
i dok se svetlost 
prelama preko zavese 
razmišljam o tome 
kako sam u prošlom životu 
verovatno bila ptica 
Ona nestašna 
sa veselim cvrkutom 
i krilima koja bi mogla 
obgrliti ceo svet 
I tako razmišljam 
u kom su se trenutku 
ptičja krila slomila 
pa sam se reinkarnisala 
u ovu ženu na mom krevetu 
Da sam možda 
odrezala sebi krila 
pa bi mi ovaj teret bio lakši‎ 
Nego što sam ih slomila 
jakim i tupim udarcem 
o tvoju samoživost 
i nemarnost 
Da sam se možda 
manje žalila 
više trudila 
radila ono što me čini srećnom 
ono što tebe čini posebnim 
Da sam bila ono što jesam 
i da nisam slušala druge 
Da si možda bio 
ne toliki egoista 
dobar slušalac 
vatrena pričalica 
čovek koji ne krije osećanja 
i onaj koji se bori 
da bi dobio to što želi‎ 
Možda onda 
ne bismo rekli 
da je to što se volimo 
istina 
ali da to više nije bitno 
Jer se predobro znamo 
predugo čitamo 
i podvlačimo 
kidamo i lepimo 
Da smo bili malo više 
od svega ovoga što jesmo 
Možda bih opet zamahnula krilima 
i odletela u oblake slobode 
i življenja 
Možda bih jednog dana 
i pokucala na tvoja vrata 
a ispod otirača našla 
rezervni ključ 
za svaki slučaj 
Ako ikada opet poželim 
da ti tiho zakucam po duši 
dok ti nestrpljivo čekaš 
okret ključa 
klik brave 
i vrata koja se otvaraju 
nikad sporije.